Pje­sma „Na na na” ben­da VI­II2 pre­mi­jer­no je pu­šte­na pri­je par da­na na nji­ho­vom Jotjub ka­na­lu, a već ima hi­lja­de pre­gle­da. Autor je cr­no­gor­ski mu­zi­čar Va­nja Ra­do­va­no­vić, ko­ji je na­pi­sao mu­zi­ku i tekst, dok je aran­žman ra­dio bend ko­ji po­red nje­ga či­ne Ivan Pe­ro­vić, bu­banj, Bran­ko Ko­pri­vi­ca, bas i Bo­le Mar­ti­no­vić, kla­vi­ja­tu­re, u či­jem je stu­di­ju i na­pra­vljen sni­mak iste. U pje­smi go­stu­je Iva­na Vla­do­vić.
Bend VI­II2, kao i sve stva­ri na na­šim pro­sto­ri­ma, na­sta­je sa­svim slu­čaj­no sa pre­ten­zi­jom da tra­je ba­rem kao pro­sječ­na po­li­tič­ka par­ti­ja. Da­kle, ona­ko sti­dlji­vo i po ma­lo baj­ko­vi­to. Na­i­me, gru­pa je, kao što i sam na­ziv ben­da go­vo­ri, na­sta­la u OŠ „Ma­rin Tu­ca­ko­vić” u odje­lje­nju VI­II2 ko­je su po­red tri­de­set ­šest či­ni­la i če­ti­ri, sva­ki na svoj na­čin, spe­ci­fič­na uče­ni­ka.
Ri­tam sek­ci­ja, Ivan Pe­ro­vić i Bran­ko Ko­pri­vi­ca sje­dje­li su u zad­njim klu­pa­ma, što je svi­ma sa ovih pro­sto­ra do­volj­na in­for­ma­ci­ja da bi stvo­ri­li sli­ku o po­na­ša­nju ovih dje­ča­ka. Pe­ro­vić je po­red broj­nih ne­sta­šlu­ka ne­pre­sta­no lup­kao o klu­pu ra­znim pred­me­ti­ma i cup­kao no­ga­ma dok, sa dru­ge stra­ne pot­pu­no neo­bja­šnji­vo, Ko­pri­vi­ca pro­vo­di vri­je­me u ško­li spu­šte­ne gla­ve, nji­šu­ći je kat­kad li­je­vo de­sno, uz neo­bič­no gr­če­nje ru­ku i pr­sti­ju.
Na­su­prot nji­ma, pre­o­sta­la dvo­ji­ca, Va­nja Ra­do­va­no­vić i Bo­le Mar­ti­no­vić, bi­li su oni ko­ji su se gr­če­vi­to bo­ri­li da sje­de u pr­vim klu­pa­ma, tik uz ka­te­dru. Ra­do­va­no­vić je no­sio na­o­ča­re i imao ka­li­graf­ski ru­ko­pis, ka­sni­je će se po­ka­za­ti da ima i li­te­rar­nog da­ra.
To mu ni­je po­mo­glo da ne bu­de omra­žen od ve­ći­ne iz odje­lje­nja. Na sva­ki nje­gov ko­men­tar uče­ni­ci su po­dru­glji­vo uz­vi­ki­va­li „Na na na na na” upi­ru­ći pr­stom ka nje­mu. Mar­ti­no­vić je bio pot­pu­na ne­po­zna­ni­ca svi­ma, ali nje­go­va bor­ba da bu­de u pr­voj klu­pi, i od­li­čan đak, bi­la je dio lu­ka­vog pla­na ne bi li skre­nuo pa­žnju sa svo­jih van­na­stav­nih ak­tiv­no­sti.
Ka­ko to obič­no i bi­va na ovim pro­sto­ri­ma, ne­ma­ju­ći mno­go iz­bo­ra, ova če­ti­ri đa­ka od­lu­či­še da se udru­že i ofor­me bend. Na op­šte iz­ne­na­đe­nje, zbog već čvr­sto iz­gra­đe­nog ego tri­pa, is­po­sta­vi­lo se da i ni­su baš vje­šti za svo­jim in­stru­men­ti­ma, ali su kao cje­li­na ima­li pri­sto­jan zvuk. Ne­du­go za­tim, na­met­nu se ide­ja za sni­ma­njem autor­skog ma­te­ri­ja­la ko­ji bi na naj­bo­lji na­čin pred­sta­vljao nji­ho­ve am­bi­ci­je i spo­sob­no­sti. Od tog tre­nut­ka na­sta­ju pro­ble­mi, broj­ne ne­su­gla­si­ce i ne­go­do­va­nja što bend do­vo­di u si­tu­a­ci­ju da se kao po­mi­ru­ju­će rje­še­nje ob­ra­di pje­sma „Gr­li­ca“. Re­zul­tat je bio pot­pu­no neo­če­ki­van i na pr­vom iz­vo­đe­nju pred na­stav­ni­com mu­zič­kog i odje­lje­njem VI­II2 pje­sma je po­ni­je­la epi­tet hi­ta.
Čuv­ši pje­smu, di­rek­tor ško­le Želj­ko Sud­bi­na, po­hi­ta ka svim te­le­vi­zij­skim sta­ni­ca­ma da pred­sta­vi do­stig­nu­će ova če­ti­ri uče­ni­ka i oki­ti se re­zul­ta­ti­ma nji­ho­vih am­bi­ci­ja i spo­sob­no­sti što će mu ući u port­fo­lio i uve­ća­ti ko­e­fi­ci­jent ko­ji uti­če na ob­ra­čun pla­te. Ta­ko, sa­svim slu­čaj­no, ka­ko to i bi­va na ovim pro­sto­ri­ma, ob­ra­da „Gr­li­ce“ oče­ku­je pre­mi­jer­no pu­šta­nje u etar za čim sli­je­di i mu­zič­ki spot ko­ji je u pro­ce­su sni­ma­nja. Na­rav­no, pot­pu­no ne­po­mog­nut od stra­ne bi­lo ko­je ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ili pre­sti­žne cr­no­gor­ske fir­me.
A.Š.


Oni su (po vi­si­ni)

Ivan Pe­ro­vić (bu­banj/bla­gaj­nik)
Va­nja Ra­do­va­no­vić (vo­kal/gi­ta­ra/re­dar)
Bran­ko Ko­pri­vi­ca (bas gi­ta­ra/hi­gi­je­ni­čar)
Bo­le Mar­ti­no­vić (sin­to­vi/gi­ta­re/pro­duk­ci­ja/kung fu)
i Ma­li Bo­ris ko­ji je po­šao po sun­đer
Raz­red­na Iva­na Vla­do­vić.
OŠ „Ma­rin Tu­ca­ko­vić”, TI­TO­GRAD.